Dođi sebi, dok još imaš kome!

"Neki su stari osjećaji poznati prijatelji. Za mene je depresija takva. Zaboravim je kad je nema. Sjećam se da je loša. Sjećam se tame, ali drugačije je kad je opet osjetim. Kao kad pamtiš kako soba izgleda i odjednom se nađeš u njoj. Opet si unutra, osjećaš to. Kad počne, isprva može dolaziti polako. Pomisliš da ne želiš da budeš ovdje, a onda to prođe. Odmahneš rukom kao na muvu ili smrad, ali kada te potpuno obavije ne postoji ništa drugo. Onda si samo ti i ništa drugo.

Spolja izgledaš isto. Naporno se smješkati i glumiti, dok je iznutra sve drugačije. Počneš da mrziš sebe. Tako si sam, tako nevjerovatno sam. Možeš biti s nekim koga voliš, ali te nema.

Mislimo da znamo kako je nekom drugom, iako nikada ne možemo znati šta je nekome u glavi. Svako vodi svoju nevidljivu bitku, svi smo za nešto slijepi...

I znaš da je problem u tebi. Nešto nije u redu i to je tako naporno. Tako usrano i naporno da ne možeš ništa. To je praznina. Postojanje traži toliko energije da želiš da potoneš u rupu u kojoj ti se niko ne obraća i ne moraš da postojiš.

No, to mi je poznato, već sam bio u tome. Izvukao sam se, ali izvlačenje postane soba koju pamtiš, a nisi u njoj... I to je ono što je strašno..."

Ginny and Georgia - TV show 

    Bukvalno godinama razmišljam o blogovanju, ali samo razmišljam, ne radim ništa po tom pitanju. Onda me prošle godine uhvatilo euforično ludilo (kad se za nešto zakačim, ne puštam neko vrijeme i sagorijevam u svojoj želji da mi to uspije), a to je bilo da istražim gotovo sve vrste online poslova.

I svašta sam ja tu ipak naučila, jer sam odgledala gomilu tutorijala i podkasta, pročitala masu tekstova, savjeta i koječega još. Naučila sam neke korisne stvari, ali i to da je ljudska glupost ista kao i svemir (ili je obrnuto, pojma nemam). Sad opet pokušavam na sve načine da pronadjem nešto što mogu da radim i opet sam se okrenula internetu, u stalnoj nadi da ću uspjeti nešto da iščeprkam već jednom, neku pravu stvar. Tako sam stigla do Blogger aplikacije i ta-da! Koooooonaaaačnoooo posle toliko razmišljanja, istraživanja, vadjenja na neke komplikacije sa platformama, evo me, ipak sjedim i pišem. Prosto ne vjerujem...

Ne očekujem apsolutno ništa, pisaću iskreno o sebi, osjećanjima, okolini, tjeraću svoje demone stavljanjem na papir onoga što me muči ili raduje, mada je ovo drugo jako rijetko, nažalost. 

    Vodila sam dnevnik 10 godina i odjednom sam prestala. Mislim da je prošlo već 14 godina da sam to batalila, bez nekog posebnog razloga. Samo sam prestala. Ah, kad bih mogla tako sa cigaretama, samo ih ostavim i ćao. Možda i sa nekim ljudima, samo prestaneš sa svim i nestaneš...

Ovo je uvodni tekst, moje kratko i ne sasvim jasno predstavljanje, ali biće prilike da se sve iskristališe. Svaki blog mora imati centralnu temu. Moja je "Depresija i anksioznost". 

    Ne, nisam medicinske struke, ja sam samo jedan nezaposleni novinar, žena i MAJKA.  (ono kraljica ću izostaviti). Desperate housewife, zarozana domaćica, isfrustrirana ženetina, vječiti član Biroa za zapošljavanje, ona vještica što stalno cokće i zvokće na bačene čarape, mokro kupatilo, rasturenu obuću itd. Uvijek sam bila realna (makar u svom mozgu, a o njemu će tek biti priče). 

Često se pitam kako to da meni baš, baš dugo ne svane sunce, u smislu da imam normalan život bez neprekidne tenzije i borbe sa samom sobom. Život mi prolazi u čekanju boljeg života. Da li je to onda uopšte život? Ma iskreno, ni ne znam šta je to što čekam... Možda Godo?

    Moje višegodišnje iskustvo sa depresivno anksioznim poremećajem možda nekom nešto i pomogne. Ne dijelim savjete. Mrzim savjete. Prosto pišem ono što mi je na duši. Pa ako budem imala i samo dva čitaoca biću srećna, ali i uplašena, jer nikada ništa nisam pisala da bi drugi čitali. 

Imam 38 godina i ne znam kako da pomognem sebi, kako bih onda mogla ikom drugom. Međutim, svjesna sam svega i moram da prodorno pogledam u sebe dok se još imam. Sam naslov isto kaže. Pokušavajući da dodjem sebi, možda neko nađe i nešto korisno u mojim tekstovima. 

Mislim da je ovo dovoljno kao početak jedne etape mog života. 

Narednog puta imam u planu da ispričam zbog čega je sam blog dobio ovakvo ime. Pomalo smiješno za jednog depresivca, zar ne?