Back to school

Septembar je već stigao i nešto mi je ljeto proletjelo svjetlosnom brzinom. Bilo je nabijeno gomilom stresova i stresića, da sam ga jedva i preživjela. Moja kilaža govori o tome. M.(moj muž, ne znam jesam li ga pominjala ovako do sad), rekao mi je da ne poznaje nijednu osobu koja je ovako mršava. Ne znam, ja Bogami poznajem i više od jedne osobe ili možda stvarno imam totalno iskrivljenu sliku o sebi... 😱

Uglavnom, septembar je počeo i vraćamo se školi. Moja A. je krenula u drugi razred. Nekako sam i srećna i tužna istovremeno. Ovo prvo zato što je toliko porasla i priča kao velika i vrlo je inteligentna, pa sam ponosna na nju. Ovo drugo, zato što raste i nije više moja mala beba. Nisam je se nauživala kao bebe, jer sam bila u rasulu. Krivim se zbog toga, bila sam loše, a nisam tačno znala ni šta mi se dešava. Mnogo mi je žao što nisam bila u stanju da dovoljno uronim u njenu bebeću savršenost. Bila sam u rupi, a ona pored mene. Crnilo u duši, a anđeo pored mene. Demon u glavi, a sunce pored mene. Jako se kajem za dosta stvari... 😞

I sad sam u rasulu, ali sam funkcionalna. Donekle... Zamijenila sam psihijatra, ali ću o tome drugi put. 

Drugi razred se toliko razlikuje od prvog, da je to prosto nevjerovatno. Divim se mozgu koji je smislio da djeca kreću od 6 godina u školu, pa i kad krenu igraju se dok uče, valjaju se po tepihu u patofnama i nema velike razlike u odnosu na vrtić.

I onda buuum! Odjednom su se 3 predmeta povećala na 7, odjednom umjesto 3 knjige dobili smo 14. Samo 5 knjiga je za srpski jezik. Evo ja sam još u šoku. 🥺 Onda učiteljica kaže: "Morate s njima raditi", što znači da me čeka pakao sa domaćim zadacima i ostalim školskim zezancijama. A. ne voli obaveze, nije baš mnogo poslušna i tome slično. Nego, ipak moram priznati da su sve knjige uradjene jako lijepo, a njihov miris me podsjeća na djetinstvo. Miris knjiga me smiruje. Zašto neko ne napravi parfem od knjiga? 

Sad kad ću imati još više vremena, jer će A. biti u školi pola dana, moram da shvatim kako da se izborim prvenstveno sa finansijama, sa svojom glavom i novom terapijom. Neprekidno ću kopati kako da zaradim nešto, kako bilo šta da započnem. Ako uskoro ne krenem da zarađujem, jednostavno ću opet otići u moju tužnu čauru, a više stvarno niko nema živaca ni da pokuša da me digne kad padnem, iako sam vidno umorna i isrpljena.

Zato neću pasti ovog puta. Zbog nje i samo zbog nje. Ja sam joj potrebna i takva-kakva jesam, njena sam majka. Samo njena! Moram da se borim za nju, ne smijem da je ostavim ni na koji način, osim ako sam Bog odluči da je moje vrijeme isteklo.

Ispratila sam je danas do škole, to je bila njena želja, iako nam je škola na 2 minuta od kuće. Ponekad zaboravim da je ona jedno maleno dijete kome je uvijek potrebna podrška i sigurnost. Nisam sigurna da li sam u stanju da joj to pružim baš svaki put kad je potrebno. 

Često sumnjam u svoje majčinstvo, čak mi se dešavalo da razmišljam o tome da bi njoj i njenom tati bilo lakše bez mene. Možda ovo nekom zvuči surovo, pa čak i bolesno. Međutim, ponekad se osjećam kao da im ne pripadam. Ja sam i danas previše vezana za svoju majku i ne želim da zamišljam dan kad će ona morati da ode. Jedna je majka i svaka majka mora da se bori da svoje dijete izvede na pravi put. Prosto to je prirodno, logično i to se mora, ma u kakvom stanju bila ta majka. Majka nikad ne odustaje od svog djeteta i to je jedina prava istina.

"Neka bude borba neprestana,

 Neka bude što biti ne može!"

P.S. Ljubavi jedina mamina, srećan ti polazak u školu, a ja ću zauvijek biti tu da te čekam, podignem kad padneš, pomognem kad zapne... Ja sam tvoj vjetar u leđa dok dišem, a i ti si moj, jer ti si jedino što vrijedi u mom životu. Ti si dio mene oduvijek i zauvijek. Volim te bezuslovno odavde do beskraja.