Malo kuknjave nije naodmet

Ovaj post ću započeti riječima nepoznatog autora:

"Ali depresija, depresija vam je jedna lažljiva poganština. Reći će vam da ništa ne valjate, da ne vredite pet para šarenih, da ste nesposobni, da nikog nije briga za vas i da ste na ovom svetu sami-samciti. Čak iako u dubini duše znate da sve to nije istina, čak iako imate roditelje koji vas vole, prijatelje, poznanike - naći će načina da vas uveri u suprotno i obmane. Da vas preotme od ovog sveta i da vas pretvori u utvaru."

Stalno plačem... Nema dana kad ne plačem... Ono što osjećam, ono što mi je u glavi, ono sa čim se borim, apsolutno niko iz moje okoline ne razumije. Najgore je kad čovjek nema podršku, nema potporu i razumijevanje od bližnjih. Ponekad me izistinski boli duša. Tako sam umorna, na kraju dana sam iscrpljena od borbe sa samom sobom. Ujutru kad se probudim, želim da nestanem, ali se sjetim A. (moja ćerka). Uglavnom mi ona ulije malo volje, ali i sa njom imam velikih problema, jer je naš odnos narušen upravo ovim mojim stanjem. I zbog nje jako često plačem...

Trenutno sam u fazi traženja novog psihijatra, jer ovaj kod koga idem, za 3 mjeseca mi je napisao 4 terapije. Svakih mjesec dana otprilike, navikavam se na neki novi lijek i uopšte mi nije dobro. Pala je odluka da kod njega više ne idem, vidjećemo šta će biti. 

U momentima kada se zagledam duboko u sebe, vidim da mi je jako potrebna ljubav, zagrljaj, maženje... Ali ja, nažalost, to nemam. Čak ni od djeteta, a kamoli od muža. Postala sam kruta i hladna. Mnoge situacije koje bi trebalo da me dotaknu, ne dotiču me, a sa druge strane nerviram se i ludim zbog nekih drugih stvari. Samopouzdanje mi je na nuli, jer se osjećam bezvrijedno, kao da sam svima teret i često razmišljam o tome kako me bukvalno svako iz moje okoline mrzi. 

Sve ovo što sam rekla ne bi se dešavalo da imam pogođenu terapiju i pitam se kako je moguće da mi nikad nije ubodena prava. Možda sam beznadežan slučaj... 

Za one koji prolaze kroz iste muke: "Uglavnom se terapija nikome ne pogodi iz prvog puta, ali i kad je dobra, bez samostalnog truda, rada na sebi i borbe nećete nigdje dospjeti." Rečenica: "Niko ti ne može pomoći, osim ti samom sebi", jeste isklišeirana, ali je brutalno istinita.

Psihoterapeutkinja me je pitala da li možda moja podsvijest ne želi da izađe iz tog stanja, jer previše dugo traje. Kao u fazonu, organizam se navikao da tako funkcioniše. Iskreno, ja ne znam odgovor. Svijest se bori, ali pojma nemam šta podsvijest želi. Razuman čovjek ne bi mogao non-stop ovako da živi. Imati osjećaj da si u zatvoru, da si na odsluženju neke kazne, samo ne znaš kad će se tačno završiti... Ne daj Bože nikome.

Mnogi ljudi sa sličnim problemima se na pr. okrenu vjeri. Ja ne mogu, iako sam vjernik. Prosto mi neki djavoli u meni ne daju. Mada, ja sam izgubila vjeru u sve osim u Boga i molim mu se da mi makar jednom pokaže pravi put. Ali to očigledno nije dovoljno. Ne znam čime sam sve ovo zaslužila. Ipak, sigurno je da nečim jesam, iako mislim da nikad ništa loše nisam uradila, svi smo mi grešnici. 

Kad bih mogla da samo zgulim svoju kožu. Taj poriv me često obuzme. Ono "Gdje god da odeš, svoju kožu nosiš sa sobom" je činjenica koju sam ja lično potvrdila. Mjesec dana sam bila kod mojih u mom rodnom gradu, bila sam užasno. Nedelju dana sam provela na moru i tamo mi ništa nije valjalo. Nervoza, praznina, umor, vrućina, gužva - sve me to ubilo. Gdje god da sam, isto mi je. Očigledno se ne može pobjeći od samog sebe.

Ovaj blog je najprostije rečeno, nabacivanje mojih konfuznih misli i pokušavanje rešavanja problema. Neka vrsta dnevnika koji sam pisala prije mnogo godina. Danas sam ovakva kakva jesam i moram da se ispraznim. Nadam se da ću u sledećem postu pisati nešto drugačije i da ću biti u stanju da ne kmečim stalno. Niko ne voli negativne i pesimistične ljude, pa tako ni tekstove. Cilj mojih pisanija jeste da naučimo da se pravimo da smo normalni (iako to nismo).