Kako sam postala padobranac?
Kad razmišljam odakle da počnem svoju priču, sjetim se šokantnog trenutka u kom sam shvatila da moram da odem iz grada, koji sam obožavala. Zapravo i nisam morala, ali istina je da je ljubav čudo, stavljajući po strani činjenicu da u nju više ne vjerujem niti jedan trun.
Odjednom mi se preokrenuo čitav život naopačke, ali ono - skroz na skroz! I tako ja postanem padobranac u "loncu bez poklopca" iliti malom gradu, prema kome i danas imam neopisivu odbojnost. Čak i sada posle 9 godina provedenih tu, imam krize kada samo želim da pobjegnem.
"Ne mogu da pobegnem
Nečije ruke mi ne daju da prođem,
Bolesna pohlepa i gomila strasti
Drže me u šaci i ne daju da dođem."
*Džukele (dobar bend iz moje mladosti)
Ipak, moje jedino dijete je rodjeno u tom mjestu, zato ne želim da ga nešto previše kudim.
Uglavnom, nikako mi se nije išlo, sve u meni je govorilo da ne idem, niti je iko od mojih bio za to, ali su me pustili da odlučim sama. Teško sam se uklapala, stalno sam imala osjećaj da tu ne pripadam itd. Ipak sam se udala, mislila da ne bih mogla bez Njega ni dana, ne znajući šta će sve da izazove ta moja najteža odluka ikada.
U vrijeme kad sam ostala trudna ti užasni osjećaji su se pojačali, a nakon porođaja je sve eksplodiralo. Dijete mi je zdravo, hvala Bogu, i naravno da sam mu na tome zahvalna i da se često molim da tako i ostane, ali nešto se dogodilo. Iz mene je počelo da izlazi nezadovoljstvo apsolutno svime, ali ne obično, nego neviđeno velikih razmjera. Shodno tome život je polako počeo da se kotrlja niz brdo. Nego, majku mu, kotrlja se jako dugo, zar nikad više neće stati i biti miran i normalan?
Činjenica je da sam rodila najzahtjevnije dijete u istoriji čovječanstva. Nikada nije spavala i jako nas je mučila svojim plakanjem. Vrlo je moguće da sam joj ja prenosila nervozu, a bila sam nervozna što nemam mlijeka... Sad bi neke majke rekle da bukvalno ne postoji žena koja ne može da doji, nego neće da se trudi, ali ja sam živi dokaz da sam se trudila kao tvrdoglavi magarac. Deset mjeseci sam se trudila, ne uviđajući šta polako, ali sigurno postajem. A postala sam raščupana, neispavana vrišteća avet.
Kad je sisa konačno bačena, već sam bila u depresiji i debeloj anksioznosti. Sa mnom se nije moglo pričati, uglavnom sam nervozala, plakala i svašta još nešto. Povremeno nisam mogla da dišem normalno, lupalo mi je srce, znojila sam se, a nisam znala šta mi je. Mislim da je tada počeo sunovrat i mog braka, kao i samog odnosa muža i žene.
Da li je za lakše razumijevanje dovoljno da kažem da sam promijenila jednog psihologa i tri psihijatra? Nije mi ni jedan odgovarao. Za 2,5 godine terapija mi je promijenjena 4 puta. Dijagnostikovana je teška depresija, mislim da je šifra f32.2
Dijete mi je imalo jednu godinu i 3 mjeseca, a ja sam stalno bila uspavana zbog lijekova, jer su to bile ogromne doze za moj nejaki organizam. Muž me je krivio što sam uopšte takva jer, pobogu, treba da budem presrećna nasmijana majka, a ja samo stvaram probleme. I ne samo muž...
Možda sve ovo izgleda kao da sam nezahvalna osoba, sigurno je mnogima tako i djelovalo. Mogla sam normalno da živim, ali se u mene uselio đavo, a jedan od glavnih razloga je to što su šanse da pronadjem posao bivale sve manje i manje. Posao! To mi je rak rana, moraću jednom poseban post da napišem o tome.
Sada dolazim do dijela koji sam dužna da objasnim, a to je zašto se ovaj blog zove "Pile u kučini". Išla sam i u Beograd kod jednog doktora psihijatra, koji me je nazvao baš tako. Za one koji možda ne znaju šta je "kučina" i šta ovaj izraz znači, objašnjenje je u nastavku.
Da, to sam upravo ja, pile koje već godinama ne zna da izađe iz kučine. Poslednje četiri godine nisam uzimala terapiju. Bilo je uspona i padova... Bilo je svega... Sada se ponovo družim sa lilulama, ali o tome ću pisati u narednom blogu.
Koprcam se u zamršenosti svojih misli i "crawling in my skin". Imam još toliko toga da kažem, jer ljudi i dalje olako shvataju neke stvari, nije ih briga da li povređuju bilo čime onoga do sebe. Još uvijek se žargonski kaže "u depri sam", "hvata me anx" i sl. što najviše koristi podmladak našeg društva, klimakterični kažu "danas je svaka druga osoba u depresiji, a ovi stariji misle da se "depresija liječi motikom". Ljudi, nije to baš tako, novo je vrijeme i nosi novo breme!
"Život je sranje kroz gusto granje!"
"Život je tužna arija i sve mi je teži što sam starija..."
"Ej živote lutalico..."
"Ja hoću život, bolji život da ga zgrabim poput tigra, život nije dečja iga!"
"Eeeej živote gospodine, što razdvajaš mlade?!"
"Dotak'o sam dno života i pakao i ponore..."
"Eeej, od kad sam se rodio sreće nisam imao..."
Ima toga još, ali trenutno ne mogu da se sjetim.
Primjer pozitivne afirmacije koja mi ide na živce!
Svi pišu neke pozitivne misli i dubokoumne, patetične rečenice, uče ih napamet, pa ih govore sebi dok se ogledaju u kupatilu. Meni je to, Bože me sačuvaj i sakloni. Zato sam napisala ANTIafirmacije (ja ću ih tako nazvati), u inat svim onim glupim stranicama na društvenim mrežama, koje kače bljutave citate i stihove u kojima je glavna poruka da je život samo jedan. Nisam nikad pokušala, jer mi je i ovako teško da se okrenem ka ogledalu. U većini slučajeva vidim samo prazne oči, a ne želim da ih gledam. Hoću da su žive, da su srećne, ali ipak su ugašene i napaćene.
Коментари
Постави коментар